ПРВА ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА СОЛУЊАНИМА
2 Апостолово богоугодно владање у Јеванђељу. Подстицај на владање достојно Бога.
(Зач. 264). 1. Јер и сами, браћо, знате да долазак наш к вама није био узалуд;
2. Него, пошто најприје, страдасмо и понижавани бисмо у Филипима, као што знате, ми се осмјелисмо у Богу нашем да вам казујемо јеванђеље Божије уз велику борбу.
3. Јер наша проповијед није од заблуде, нити од нечистоте, ни у лукавству,
4. Већ као што нас је Бог провјерио да смо способни да нам се повјери јеванђеље, тако говоримо, а не као они који угађају људима, него Богу који испитује срца наша.
5. Јер, као што знате, никада не наступасмо ради ласкања, нити због похлепе - Бог је свједок;
6. Не тражећи славе од људи, ни од вас ни од других.
7. Могли смо вам бити на терету као Христови апостоли; међутим, бијасмо благи међу вама као дојиља када негује своју дјецу.
8. Тако смо чезнули за вама, да смо готови били дати вам не само јеванђеље Божије него и душе наше, зато што нам бијасте омиљели.
(Зач. 265). 9. Јер ви, браћо, памтите труд наш и напор; јер дан и ноћ радећи да не бисмо били на терету икоме од вас, проповиједасмо вам јеванђеље Божије.
10. Ви и Бог сте свједоци како се свето и праведно и непорочно владасмо пред вама који вјерујете.
11. Као што знате како сваког појединог од вас, као отац дјецу своју,
12. Преклињасмо вас и храбрисмо и свиједочисмо, да се владате достојно Бога, који вас призива у своје Царство и славу.
13. Тога ради и ми непрестано захваљујемо Богу, што примивши ријеч Божију коју од нас чусте, прихватисте је не као ријеч човјечију, него - што заиста и јесте - као ријеч Божију, која и дјејствује у вама вјерујућима.
(Зач. 266). 14. Јер ви, браћо, постадосте слични Црквама Божијим које су у Јудеји у Христу Исусу, зато што и ви пропатисте од својих сународника исто што и они од Јудејаца,
15. Који убише и Господа Исуса и своје пророке. и нас прогонише, и Богу не угађају, и противни су свима људима,
16. Спречавајући нас да говоримо незнабошцима да би се спасли; и кроз то засвагда да наврше мјеру гријехова својих, али их на крају сустиже гњев.
17. А ми, браћо, одвојивши се од вас за неко вријеме, лицем а не срцем, још више с великом жељом настојасмо да видимо лице ваше.
18. Зато хтједосмо доћи к вама - бар ја Павле неколико пута - и спречи нас сатана.
19. Јер ко је наша нада или радост или вијенац хвале? Зар нисте то и ви пред Господом нашим Исусом Христом о његову доласку?
