KRATAK RAZVOJ
SPC-e
U VELIKOJ BRITANIJI
Писати историју постанка и развитка Српске цркве у Великој Британији
немогуће је а не споменути епископа Николаја и његову мисију за
време Првог светског рата 1915-1916.године.
Епископ Николај је био први српски свештеномонах који је отшкринуо
врата српског народа и његове светосавске цркве Британцима. Својим
умним и ватреним проповедима у највећим катедралама британског острва,
он је упознао британску јавност о голгота српског народа, о његовим
надчовечанским напорима да брани узвишене идеале слободе. Он је
први страни свештеник који је проповедао у катедрали светог ап.
Павла у Лондону. Присне везе са архиепископом кентерберијским Лангом
биле су кључ за јеромонаха Николаја којим је отварао врата како
црквених тако и световних институција. Само његовом живом речју
он је отворио срца многобројних појединаца и организација који су
помагали српску војску и у земљи и, касније, на солунском фронту.
За Британце он је био једно велико откриће као писац, мислилац,
морални филозоф и ненадмашиви говорник. Оно што су чинили Британци
у Првом светском paтy за малену Србију искључива је заслуга нашег
великана епископа Николаја.
Ако је и колико Српска црква успела у својој мисији после несрећног
Другог светског рата, темеље је поставио епископ Николај коме нека
је хвала и слава у царству небеском.
Стигао сам у Лондон из Француске 13. септембра 1944. године кад
су немачке летеће ракете зване V2 разарале већ страшно разорени
Лондону 1941.и 1942.години.
Чуо сам да у Лондону постоји српска капела, али нита сам знао адресу,
нити име свештеника. Некако сам успео да побегнем из сабирног логора
и дошао увече у Лондон на станицу Waterloo. Кад сам пришао таксисти
настало је мучно договарање. Тек некако, захваљујући његовој промућурности
он је у телефонској књизи пронашао адресу и одвезо ме испред куће
12 Lennox Gardens. Зазвонио сам и умало нисам пао у несвест видевши
пред собом старијег школског друга из Сарајева Станка Оцокољића,
садањег епископа Средњезападно америчког Фирмилијана.
Он је уствари био помоћни парох протојереју Живојину Ристановићу
/19071953/ , који је био старешина храма и шеф верске мисије у Британији.
И један и други били су веома предусретљиви и љубазни. Протосинђел
Фирмилијан ми је тада био више, много више него пријатељ и школски
друг. Његову доброту тешко ћу заборавити.
Капела, канцеларија и њихови станови били су у кући сина наше кнегиње
Јелене, сестре блаженопочившег краља Александра I — кнеза Всеволда.
Иконостас у капели био је поклон краља Петра II. Финансирање капеле
и куће као и свештеника ишло је преко тадањег Министарства правде
Југословенске краљевске владе у Лондону.
Верници у то време били су: краљ Петар II, његова супруга краљица
Александра, његова мајка краљица Марија, његова два брата Томислав
и Андреј. Уз то, чланови Владе православне вероисповести, чланови
дипломатског кора и мали број официра и службеника.
По сећању поменућу чланове те мале црквене општине. To су, бивши
председници влада Слободан Јовановић, генерал Душан Симовић са супругом,
Богољуб Јевтић са супругом, Божидар Пурић са супругом и децом и
генерал Петар Живковић. Чланови краљевских југословенских влада:
др. Милан Гавриловић са породицом, Милан Грол, Божидар Влајић, Милош
Трифуновић, Милош Бобић, Крста Милетић, Јован Бањанин, Момчило Нинчић,
Срђан Будисављевић,Сава Косановић, Бранко Чубриловић и министар
двора Радоје Л. Кнежевић. Од дипломата: Александар Авакумовић са
породицом, Владимир Шапонић са супругом, Коста Ст. Павловић са породицом,
Вељко Миленковић са породицом, др. Миле Марковић, Драгослав Протић
са породицом, Зоран Томић са породицом, Владимир Милановић, Миливоје
Гавриловић са супругом, Славко Којић, Бранимир Поповић са супругом,Филип
Христић, Милосав Матаћ са супругом,Војислав Вучковић, Лазар Мирковић,
Милан Милојевић. Виши чиновници министарстава Милош Црњански са
супругом, Петар Иванковић, Драган Николић са супругом, Владета Милићевић
/бивши члан владе Б. Пурића/, Тодор Николић са супругом, Божидар
Пепић са супругом, др. Павле Јевтић са супругом, др. Милош Секулић
и Данило Васиљевић. Официри: генерали Милорад Радовић, Велимир Раносовић,
Боривоје Ристић, а касније стигао је и Боривоје Мирковић. Затим
пуковник Ђорђе Остојић, мајори: Данило Зобеница, Властимир Рождаловски,
Стеван Папић, Борислав Тодоровић и Владислав Владисављевић. Било
је и неколико војника који су дошли са мном, као: пок. Светислав
Дуњић, Петар Мандић и средњошколци Слободан Јовановић, Предраг Ивковић
и Дарко Лазаревић.
Ускоро по мом доласку у Лондон, Шубашићева влада укинула је субвенцију
српској цркви. Протојереј и Шеф српске мисије Живојин Ристановић
је отишао за Америку, а протосинђел Фирмилијан је остао ради испита
у Оксфорду до маја 1945. када је и он напустио Лондон и отпутовао
за Сједињене Државе.
Остао сам у кући сам, а касније сам имао два студента. Са групом
официра и војника који су избегли из сабирног логора ушли смо у
одред Пољске војске и на тај начин били смо обезбеђени материјално
и заштићени од насилног слања у Југославију.
Долазак патријарха Гаврила и епископа жичког Николаја у Енглеску
Јула 17. 1945. краљ Петар II добио је сина — Престолонаследника.
Требало га је крстити. Краљ је предлагао да крштење обави грчки
митрополит Германос. Ја сам се томе енергично успротивио и тражио
да позовемо патријарха Гаврила и епископа Николаја. Они су тада
били у Аустрији, пошто су ослобођени тамновања у најчувенијем Хитлеровом
мучилишту Дахау. После извесног времена, Краљ је попустио и пристао
и ми смо преко Министарства спољних послова издејствовали визе за
обојицу. Министарство је изричито ставило услов да се "политички
не ангажују".
Крштење је обављено у Вестминстерској опатији /Westminster Abbey/.
Кум је био енглески краљ Ђорђе VI који је држао дете до погружавања,
а онда га је предао својој старијој ћерци Јелисавети, садањој краљици
Уједињеног Краљевства.
Патријарху и епископу Николају приређен је банкет коме су присуствовали
највиђенији представници политичког и јавног живота Енглеске. Они
су се трудили да Британцима представе ситуацију у Југославији и
разлоге зашто се они не враћају натраг.
Патријарх Гаврило је на тражење чланова АнгликанскоИсто чног удружења
цркава одржао беседу и, опет, апеловао на Британце да пруже помоћ
и заштиту српском народу и осталим народима у Југославији где влада
једнопартијски систем и где нема слободе "као што је ова овде
у Енглеској."
После два дана чиновник Министарства спољних послова обавестио је
патријарха Гаврила да му се ставља на располоагање специјалан купе
у возу за повратак у Европу.
Сви напори и интервенције: Краља, политичких људи и наших британских
пријатеља остали су без успеха. Разочаран патријарх Гаврило је отпутовао
прво у Париз, а потом у Рим, где је остао код једног свог рођака
годину дана. Одатле је преко Карлових Вари, на тражење и вапај Светог
синода оташао натраг за Југославију и ставио се на чело многострадалне
Српске цркве.
За време бављења у Лондону патријарх Гаврило је поставио свештеника
Милоја Николића за лондонског пароха, а нешто касније за свога Архијерејског
заменика и представника Српске цркве код Кентерберијског Архиепископа.
Прота Милоје Николић је био парох лондонски од 1944. до 1975. године.
Епископ Николај је остао у Лондону све до 1. јануара 1946. године
када је са лађом "Queen Mary", отпутовао за Америку по
позиву епископа њујоршког др Manninga који му је био веома близак
пријатељ још из Првог светског рата. Случај је хтео да истом лађом
путује и Winston Churchill. Срела су се два горостаса: један духовни,
други световни. Разговарали су пуна четири сата. Из копије писма
епископа Николаја упућеног Черчилу после овог састанка, види се
суштина њиховог разговора. Николај је Черчилу замерао, чак га и
кривио за несрећну судбину оданог савезника — српског народа и Југославије,
и апеловао на Черчила да својим светским угледом политичара и државника
учини све да народи Југославије дођу до своје заслужене слободе.
Неки доводе у везу разговор и писање епископа Николаја са говором
Черчиловим у Белгији 1946. када је он признао да се је преварио
у Титу.
За време проведено у Лондону епископ Николај је примао многобројне
представнике Англиканске цркве, чланове Парламента и виђене писце.
Његовим заузимањем доведена је прва група наших богослова из Италије
1947. године са професорима Радованом Миљковићем, др. Најдановићем.
У тој групи били су свештеник Никола Стојисављевић, сада пензионисани
у Хамилтону и ђакон Ђорђе Лазић, сада протојерејставрофор у MerrillvilleInd.
Друга група стигла је годину дана касније из Немачке 9. јануара
1948. и њу је предводио покојни др. Миодраг Ал. Пурковић. У истој
су били Милорад Јовановић, бивши првак београдске опере, Богосав
Милановић и Милан Ковачевић /садашњи "епископ тзв. Слободне
српске православне цркве"/.
Овај подухват финансирао је покојни Harold Buxton /1880 1976/, епископ
Гибралтарски. Он је био велики поштовалац епископа Николаја, веран
и одан пријатељ српске цркве и народа.
Куповина сопственог духовног центра
После завршетка рата 1945. године и укидања субвенције Шубашићеве
владе за издржавање зграде у којој је до тада била смештена и капела,
син кнегиње Јелене, принц Всеволд затражио је зграду натраг. Одједном,
нашли смо се такорећи на улици и без икакавих средстава. Ситуација
је била више него очајна.
Сећам се још увек кад сам поменуо своме пријатељу и тадашњем председнику
црквене општине др. Милану Гавриловићу да треба да купимо кућу,
он ми рече: "Оче, имате ли ви температуру? Знате да немамо
у каси пребијене паре!"
Захваљујући краљу Петру, његовој мајци краљици Марији и браћи Томиславу
и Андреји, као и Британском савету цркава успели смо да купимо кућу
у 12, Egerton Gardens S.W.3 и да у њој сместимо капелу.
Целу зграду, тепихе у капели и осталим просторијама, снадбела је
својим намештајем велика добротворка српског народа Lady, Leila
Paget.
У тој капели о Светом Сави 1948. ја сам предао крст патријарха Јоаникија
архиепископу Кентерберијском др. Фишеру /Geoffrey Francis Fisher,
18871972/ у име Светога синода, a no препоруци тадањег епископа
америчкоканадског Дионисија. Истом приликом предат је крст патријарха
Јоаникија и епископу гибралтарском Харолду Бакстону.
Вредно је помена да је др. Фишер давао у неколико наврата јавне
изјаве противу гоњења Српске православне цркве и, нарочито епископа.
И у случају епископа Варнаве Настића, кога је режим осудио на 11
година тешкога рада, и у случају митрополита црногорскоприморског
Арсенија Брадваревића, такође осуђеног на 11 година тешкога рада
и то у 73, години живота, као и митрополита Јосипа и других др.
Фишер је оштро осуђивао "нецивилизовано понашање државе"
Југославије — The Daily Telegraph 12. 8. 1954 .
У капели Светога Саве у 12 Егертон Гарденсу остали смо све до 1952.
Ту су служене све службе, a о великим празницима: Божићу, Ускрсу,
рођендану краља Петра и другим великим празницима употребљавали
смо Англиканске цркве.
Кад је исељена капела, све собе смо издавали и стварали потребну
резерву за откуп цркве и зидање дома Епископа Николаја. Ту смо прихватили
и епископа господина Лаврентија 1969. године кад је и формирана
и епархија западноевропска са седиштем у Лондону.
У истој згради отсео је и српски патријарх , Његова Светост Господин
Герман, који је дошао у пратњи блаженоупокојеног епископа жичког
Василија у посету Кентерберијском Архиепископу и Српској цркви у
Великој Британији.
У току 1947/48.и 1948/49. стигао је велики број Срба из Немачке,
углавном бивших ратних заробљеника и већина припадника снага националног
отпора. To су људи који нису могли и нису хтели да се помире да
у њиховој отаџбини влада једнопартијски систем. Изабрали су слободу
у хладној туђини.
Број тих људи, у почетку, износио је неколико десетина хиљада касније,
миђутим један добар део напустио је Велику Британију и отселио се
у Америку,Канаду, и Аусгралију. Мањи број отишао je у земље Латинске
Америке а има их и у другим земљама на свим континентима. Данас
можда у Великој Британији има нешто око десетак хиљада и то са породицама.
Од тога једна петина су активни чланови црквених општина који, углавном
носе сав терет издржавања наше цркве и њене мисије у Великој Британији.
Тим људима који су од доласка стали уз цркву, који су одвајали од
својих уста да би цркви омогућили мисију на огромном простору британских
острва, заслужују похвалу и благослов цркве. Да није њих било и
њиховог разумевања, потпоре и привржености, не би било ни оног и
онако лепог успеха наше цркве у Енглеској, а тај успех није мали.
У току 1948. године проти М. Николићу помагао je у служењу и обилажењу
наших људи по групама свештеник Радован Миљковић, професор, а касније
су дошли из Немачке прво јереј Ђорђе Увалић, a нешто касније протосинђел
Валеријан Штрбац.
Са групом наших људи који су дошли из Немачке стигло је и неколико
свештеника. Чим сам сазнао за ове свештенике обратио сам се надлежном
министарству и за њих добио ослобођење од рада. To су били: јереји
Емилијан Поповић, Милан Грунчић и јеромонаси Јустинијан и Никодим
Матић. У међувремену је рукоположен др. Димитрије Најдановић. Рукоположио
га је епископ далматински Иринеј Ђорђевић коме смо обезбедили долазак
из Америке, где је био отишао после интернације у Италији, као политички
емигрант.
Оснивачка скупштина свештенства СПЦ у Великој Британији
Прва седница свештенства одржана je у Дому Светога Саве 12, Egerton
Gardens у Лондону на дан 6. децембра 1948. године. Тој седници присуствовао
је и епископ далматински др. Иринеј /Ђорђевић/, а истој председавао
протојереј Милоје Николић, парох лондонски и архијерејски заменик
за Велику Британију.
Председавајући је поздравио епископа Иринеја и умолио га да "каже
своје савете из богате ризнице свога архијерејског искуства у овом
важном часу по нас свештенике кад отпочињемо организацију црквенопастирске
службе".
У одговору епископ Иринеј је рекао: "Данас, када су нам гробља
већа од градова, преживљујемо велико страдање које није једноставно
већ многоструко. Изузетно ово време намеће Цркви а пре свега њеном
клиру, изузетне дужности. На њих не можемо гледати као некада, у
нормалним приликама. Огромна је мисија цркве у садашњости .
На овој седници цела Велика Британија била је подељена на седам
парохија са називима: прва лондонска, друга лондонска,итд.
Свештеници су били обезбеђени магеријално од стране "Chritian
Reconstruction in Europe", али та je помоћ била привременог
карактера "док се наши људи не снађу" и не буду у могућности
да сами издржавају своје свештенике. Већ после шест месеци уведен
је Парохијал од 10 шилинга /пола енглеске фунте/ који је, заједно
са свим парохијским приходима, слат Централној каси из које су исплаћивани
сви расходи и плате свештеника као и њихови путни трошкови.
На тој седници прочитано је писмо патријарха Гаврила од 28. октобра
1948. године. Писмо je по својој садржини визијско и донекле пророчко.
Односи се нарочито на догађаје који су почели да се развијају 1963
64 који, на нашу велику жалост, још увек трају . Писмо доносимо
у целости и оно гласи:
"Патријарх српски — пречасном господину Милоју Николићу, православном
пароху српском, Лондон
Извештени смо о кретању наших људи — радника у тој земљи, као и
о току Ламбетске конференције. Ваше држање је достојно похвaле.
Настојте да наше људе, који су тамо дошли на рад организујете у
црквенонародне општине, где је то могуће.
Цепање црквене власти код тамошњег нашег живља било би врло штетно.
Oвo би имало врло pђав одјек и код нас oвамо, где се против цепања
огорчено боримо.
У интересу jeguнcтвa наше Српске upквe и одржавања општег реда и
дисциплине у Цркви, Ми желимо дa вac и cвe Наше пријатеље упозоримо
на вернo поштовање прописа члана 65 тач. 12 Устава Српске православне
цркве, no којима cвe црквене општине y иностранcтвy које већ постоје,
или које се буду o6paзoвалe, дакле, у oвом случају, ван епархије
Америчкоканадске, стоје под непосредном јуриздикцијом Српског патријарха.
Молимо вac нарочито дa предате наш искрени и братски поздрав и поштовање
његовој милости архиепископу кентерберијском и осталој браћи у Англиканској
цркви.
Наш одлазак у Mocквy, који смо због Нашег слабог здрављa морали
скоро двe године, одлагати, био је строго црквеног карактера.
Поздравите и предајте Наш благослов свимa нашим пријатељима и познаницима,
који се интересују за судбину наше cветe Цркве и нашег народа.
Ви, уз то, примите и наше најбоље жеље за ваш успешан рад за добро
наше cвете Цркве у тој великој земљи. Нека вac Бог благословu да
светосавски делате у винограду Господњем.
22. X 1948. Ваш благонаклони
Београд АЕМ и Патријарх српски
Гаврило ср.
На истој седници прочитано је и писмо Њ. П. еп. америчкоканадског
Дионисија од 17. новембра 1948. у коме он извештава да "му
је много мило што је Њ. Св. преузео све црквене општине под своју
јуриздикцију."
"Овим престаје — дословно вели Њ. Преосвештенство — свака моја
даљна јуриздикција и над Вама и над осталим свештеницима у Енглеској."
На истој седници прочитано је писмо епископа Дионисија упућено Архиепископу
Кентерберијском у коме каже: "Ја морам да известим Вашу Милост
да од данас више не вршим никакву јуриздикцију над нашим српским
свештеницима и народом у Енглеској. Ја сам данас примио писмо од
мога патријарха и ја се повинујем одлуци мога патријарха.'
Свештеничко братство је примило ове одлуке к знању и доноси одлуку
да се на богослужењима има, као надлежни архијереј, помињати једино
Њ. Св. Патријарх; а други епископи једино ако би били на богослужењу
присутни.
На основу акта Његове Светости Патријарха Господина Гаврила организоване
су парохије и за пароха лондонског остао је протојереј М. Николић
за другог пароха именован је јереј Ћорђе Увалић, за трећег лондонског
јереј Радован Миљковић, за четвртог Емилијан Поповић, за петог јереј
Миле Грунчић, за шестог Никодим Матић, и за Шкотску као парох седми
лондонски — јеромонах Јустанијан /Илкић/. Свака од ових парохија
имала је јасно обележене покрајине које су сачињавале целину парохије.
Црквено народни сабори
Чим су стигли наши људи у Велику Британију под називом "Европски
добровољни радници" они су, у почетку, били смештени у заједничке
логоре где су имали: преноћиште, храну, минималне услове за живот
и скромну плату. Одатле су одлазили на рад: у фабрике, пољопривреду
или руднике. Они су се били обавезали да ће радити у горе поменутим
индустријама три године. После тога,они су могли по вољи да траже
и бирају посао.
Свештеници су имали велике тешкоће да пронађу наш свет у многобројним
логорима у којима су, поред наших Срба, били и припадници других
нација.
У почетку било је тешко доћи до адреса наших људи, јер је владало
опште неповерење, па чак и према свештеницима. Требало је доста
времена да пастири упознају своје стадо, и стадо да упозна своје
пастире.
Чим су односи постали приснији, приступило се основној организацији
Цркве. Прво су изабрани црквени пододбори у свим местима где је
било Срба, затам је организовано Црквено управно поверенство у које
су ушли, поред свих парохијских свештеника и по један световњак
из сваке парохије. И поред свих напора чланова свештеничког братства,
резултати нису били задовољавајући.
Одлучено, је, стога, да се у свакој парохији припреме и одрже црквенонародни
сабори о већим црквеним и националним празницима. На ове саборе
долазили су Краљ и чланови његове породице, наши највиђенији политички
и национални радници и огромна маса света. Било је Сабора када је
било присутно и по 4 5.000 људи. Кажем људи, јер тада није било
женског света. Тек шездесетах година, поред људи на богослужењу
могле су се видети и њихове супруге или ћерке и синови. До тада
су само мушкарци били при богослужењима и ми смо их звали "наши
калуђери"
Тај масовни додир свештенства са паством о овим великим скуповима
уродио је плодом. Од тада Црква је почела снажним корацима да иде
напред.
Сем ових Сабора, који су у многоме приближили паству својим свештеницима,
одржан је и слет српске деце из целе Енглеске у Лондону 11. септембра
1955. под покровителзством Краљице Мајке Марије.
Као и црквено — народни Сабори и овај слет српске деце био је снажна
црквена и национална манифестација Срба и све већи утицај и благотворно
дејство Цркве на своје верне.
Први Сабори одржани су у Лондону, Единбургу, Лидсу, Кардифу, Ковентрију
и Бристолу.
Покретање листа
На седници својој од 10. 12. 1949. Свештеничко братство је донело
одлуку о покретању црквеног листа. Лист ће носити назив: "Православље",
а за главног уредника изабран је др Миодраг Ал. Пурковић. Овај лист
је излазио спорадично за све црквене општине. Касније је замењен
парохијским Гласницима и, на послетку, на седници Свештеничког братства
за Велику Британију одржане 24. и 25 октобра 1962. покренут је лист
"Глас СПЦ за Велику Британију". Од 1. јануара 1965. године
Глас је прихваћен од тадашњег свештенства и претворен је у гласило
СПЦ за Западну Европу. Лист и даље излази под тим именом.
За време несрећне поделе, међу браћом исте крви, језика и вере када
је хаљина Светога Саве подерана на двоје — појавио се и лист "Недељива
црква" у сопственој режији потпуковника Бошка Станојловића.
При цркви Лазарици издаје се повремено лист "Лазарица",
чији је уредник протојерејставрофор Миленко Зебић.
Учестане седнице Свештеничког братства
Постоје две књиге Записника свештеничког братства од којих једна
износи 190 страна а друга 96 страница. Исто тако постоји записник
седница Црквено управног поверенства који има 110 стр., а такође
и записник свештенства Западне Европе који има 47 страна.
Разлог или боље речено разлози ових честих састанака свештеника
јесу многобројни проблеми који су изискивали заједнички став и тражење
решења истих.
Највећи проблем су били наши људи и њихова подељеност
на групе и покрајинску припадност. Често пута, антицрквен дух је
преовлађивао, јер су организације хтеле да имају своју реч у цркви,
a с друге стране оне су биле против прикупљања парохијала чиме је
њихова организација губила — како су они тврдили. Сем тога, те групе
и организације нису водиле концентрисану опште националну политику,
без међусобног гложења. Овакве какве су оне разбијају национално
јединство и једнодушност и распирују партијски партикуларизам и
покрајински национализам.
У земљи су се дешавали догађаји који су јасно бележили циљ атеиста:
ако не потпуно уништење цркве, оно уцена да црква служи режиму.
Кад је тај режим увидео да цркву не може да потчини и стави је у
своју службу, онда је настао прогон. На листи прогоњених били су:
епископ Варнава Настић, дабробосански митрополит , Јосиф митрополит
скопски, Арсеније Брадваревић митрополит црногорскоприморски, бањалучки
еп. Василије и многи други свештеници и монаси.
Представник српске цркве у свима конкретним случајевима обавешзавао
је кентерберијске архиепископе као и британску јавност. Вредно је
помена да је сваки прогон српских црквених великодостојника пропраћен
коментарима британске штампе. Још је значајније што је кентерберијски
архепископ др. Фишер у три наврата сазивао конференцију штампе и
узимао српску цркву у заштиту.
Наша црква у земљи пролазила је кроз разна искушења. Догађаји који
су узнемиравали наше свештенство у Дијаспори били су вишеструки:
прорежимско Удружење свештенства, конфискација црквене имовине,
недавање дозволе за наставак зидања храма Светоме Сави, прогони
и хапшења епископа и свештеника и, на послетку, цепање јединства
српске цркве и у Југославији и у Дијаспори.
Сви ови догађаји били су предмет честих дискусија и саветовања наших
свештеника. Знали смо ми тачно под каквим условима живи и дела СПЦ
у земљи, али исто тако, знали смо из прошлости какву је улогу играла
она у одбрани своје вере и нације. У нашим резолуцијама и апелима
ми смо имали све тешкоће кроз које наша црква пролази и трудили
се да тим апелима не загорчавамо и онако тежак живот нашој цркви
и њеном вођству.
Разуме се, највећи део времена Свештеничко братство је посвећивало
проблемима наше цркве и њене мисије на Британским Острвима.
У Дарбију су били следећи свештеници: др. Димитрије Најда новић,
јереј Војислав Малуцков, јереј Миливоје Цветковић, протојереј Војин
Ћорђевић, јереј Јован Кошевић, протјереј Владимир Родзјанко /садашњи
епископ америчке православне цркве у Сан Франциску/ игу ман Серафим
Скуратов, синђел Георгије Ђокић /новоизабрани епископ за Канаду/.
Парохија Свете Тројице у Брадфорду претходно је имала своје седиште
у Халифаксу и свој храм купљен од Методиста са салом и канцеларијом,
као и двема скромним собама где је живео до своје смрти протосинђел
Валеријан Штрбац. Пре њега на овој парохији био је Јустинијан /Илкић/.
Пошто је храм био мали, а сам град Халифакс није био у центру парохије
то је о. Валеријан купио цркву, салу и свештенички дом у Брадфорду
и са својим парохијанима све то исплатио и почео главне поправке
и оправке.
На велику жалост свију нас он — протосинђел Валеријан Штрбац није
дочекао освећење тога храма на чијем је улазу издахнуо. Његово ће
име живети све док постоји храм Свете Тројице. Његови парохијани
су се достојно одужили своме пастиру створивши фонд под његовим
именом из кога помажу своју цркву.
После о. Валеријана дошао је јеромонах Лазар Кршић, затим јеромонах
Лонгин Крчо. Обојица су напустили парохију по потреби службе. Отац
Лазар је сада у манастиру Тавни, a о. Лонгин је наставник богословије
у Крки. А од св. Николе 1983. је млади свештеник Мирослав Лазаревић.
Парохија Светог Николе у Кардифу основана је 1952. године и њен
први парох био је јеромонах Никодим /Матић/, касније је парохију
опслуживао протојереј Радован Миљковић, а сада је опслужује протојерејставрофор
Миленко Зебић. Служи се у англиканској цркви. Парохија нема сопствену
имовину.
Парохија Светог Вазнесења Господњег — Оксфорд је основана пре десетак
година. Она је раније припадала парохији лондонској и њу су опслуживали
наизменично протојереји Милоје Николић и Владимир Родзјанко. Када
је формирана као засебна парохија за њеног пароха постављен је Максим
Продановић, а касније свештеник Александар Мунџић 1974 који се и
данас налази на тој парохији.
За сада немају никакву приватну имовину, али су упутили Апел за
помоћ јер намеравају да зидају духовни центар.
Преузето из «Споменице Епархије западно-европске 1969-1984», Химелстир,
1984.
протојереј ставр. Милоје Николић
