СЕЋАЊЕ НА СЛОБОДАНА ЈОВАНОВИЋА

Аутор: Ненад Петровић

   Рођен сам 1925. и припадам генерацији која је поштовала Слободана Јовановића као историчара и књижевника и, што би се некад рекло, стварног интелектуалца. He само његови коментари о историјским догађајима него и његов језик упоређиван са ондашњим писцима као што је био Богдан Поповић, сматран је као пример "београдског стила". Сећам се тих дискусија у вишим разредима наше елитне Треће мушке реалне гимназије у Београду. О Слободану Јовановићу као политичкој личности било је мање речи. Али чак и они који су имали супротна политичка мишљења ценили су Слободана Јовановића као ванредног и плодоносног писца.

   Први пут сам ce cycpeo с њим почетком педесетих година прошлог века у Лондону као секретар а после и председник Српског студентског удружења у Великој Британији. Ти сусрети су били формални када смо га позивали на пријеме и сусрете као уваженог и угледног господина. Био је већ у позним осамдесетим годинама, педесет шест година старији од мене. Људи који су му били најближи и који су га најбоље познавали били су тада у најбољим својим годинама. To су били, док је Слободан Јовановић био председник Југословенке Краљевске владе у Лондону, његов шеф кабинета дипломата Коста Ст. Павловић а затим, кад је створен Југословенски народни одбор чији је председник био Јовановић, његов секретар и уредник месечника „Порука" професор Радоје Л. Кнежевић.

   Слободан Јовановић се кретао у кругу својих пријатеља и познаника навикнут на усамљенички интелектуални посао. Чак је под старост почео да учи грчки и налазио време за такву врсту разоноде. Био је човек увучен у себе за разлику од, на пример Божидара-Боке Влајића, првака Демократске странке, који је волео друштво нових и младих људи и да се интересује за њихова мишљења. Често је говорио да га његови савременици и вршњаци с којима се сусретао подсећају на аутоматске машине које, кад ce у њих убаци шилинг, пружају већ одређене чоколаде док нови млади људи су загонетни износећи нове и непознате продукте. Бока Влајић је био члан „Ослобођења", групе демократске омладине, који су издавали месечник „Наша реч", чији је уредник био Десимир Тошић, 32 године млађи од њега. Бока Влајић је често без потписа писао уводнике у „Нашој речи" о савременим збивањима. Износио је и дискутовао слободна мишљења из угла умереног и рационалног становишта која су одударала од уобичајене емигрантске штампе која је, наравно, била озлојеђена на комунистички режим у земљи.

   И Слободан Јовановић и Божидар Влајић волели су младе људе и према њима приступали као себи равнима. Били су од млађих цењени и поштовани. Имао сам прилике да видим колико је Слободан Јовановић био наклоњен према младом човеку и спреман да му помогне својим енциклопедијским знањем и искуством. Била је то генерација у многоме различита од савремене генерације политичара и јавних радника. Нажалост, заборављена у овом новом времену потрошачког друштва и у борби за престиж и признања. Лондон у којем је живео Слободан Јовановић није Лондон садашњице. Лондон је био немилосрдно бомбардован од стране немачког ваздухопловства a у њему су се слегле емигрантске владе европских земаља које су биле окупиране од стране Немачке, почев од Де Голове Француске и Бенешове Чехословачке до Пољске генерала Сикорског које су биле размештене по разним хотелима и зградама централног Лондона. У исто време породице дипломатског особља евакуисане су у околна предграђа. Ваља имати на уму да на пример није било заштите од новог В2 ракетног оружја а оно је употребљено тек од септембра 1944.    Југословенска колонија једва је бројала стотину породица која се састојала од дипломатског и конзуларног особља и извесног броја наших студената који су били на студијама у Енглеској и нису стигли да се врате у земљу. Они су корисно послужили ББЦ-ју као први преводиоци и спикери на радију. He само храна већ и друга роба била је рационисана и сви становници имали су купоне тако да је потрошачка моћ богатијег света била ограничена. Рационисање се продужило и у педесете године прошлог века и процес нормализације био је спор и тежак.

   Одлука британске владе током Другог светског рата да се определи да у грађанском рату у Југославији пређе на страну маршала Тита уместо генерала Михаиловића имала је тешке последицв по малу југословвнску колонију у Енглеској. Али најтеже су прошли дотадашњи министри који нису прихватили споразум Субашића и Тита. Они су се буквално нашли на улици. To су били људи већ поодмакли у годинама старости. Слободану Јовановићу је било 77 година када jе на процесу против Драже Михаиловића јула 1946. осуђен на двадесет година робије са принудним радом због сарадње са окупатором иако је у Лондону могао да окупатора види само на биоскопском екрану. Некадашњи чланови Југословенске владе у Лондону као страни држављани ни су били квалификовани за британску државну помоћ. Велика је заслуга бродовласника Банета Ивановића који је основао „Добротворно удружење слободних грађана Југославије" који је тим људима прискочио помоћ и спасао их беде. Нарочито jе било тешко онима који нису имали породице или неког од млађих да им помогне пошто је Британија тек и са ма под Атлијем почела да изграђује своју ,,welfare state" (државу благостања). Живот у том прелазном периоду није био ни мало лак.

   Слободан Јовановић био је иницијатор оснивања 1951. Удружења српских писаца у изгнанству и на оснивачкој скупштини изабран је за почасног председника, Милош Црњански за председника, Миодраг Стајић за потпредседника, за секретара др Миодраг Пурковић и за члана Управе Коста Павловић. У том Удружењу, које је приређивало месечна предавања Јовановић је говорио о разним темама али углавном из области наше историје и књижевности. Последње предавање било му је 26. децембра 1954, када је говорио о Богдану Поповићу. Становао је недалеко од Кенсингтон Гарденса у ондашњем Тјудор Корт Хотелу (Tudor Court Hotel 48-52 Cromwell Road, London SW7) где му je ово удружење 1965. подигло меморијалну плочу. У овом хотелу пред крај живота становао је и Божидар Влајић (1888-1974).

   Чекало се скоро пола века на рехабилитацију Слободана Јовановића али његово књижевно дело и даље остаје видно сведочанство његовог интелектуалног рада свога времена на ко|е можемо бити поносни и у будућности.

Специјални додатак НИН - бр.3016 од 16.10.2008.
поводом пола века од смрти Слободана Јовановића